НИСАМ ЈА ТО РЕКАО

Највећу специфичну тежину поседује његов афоризам, усмерен најчешће на непосредну критику политичке и социјалне свакодневице, оштар и преоштар у утврђивању кварног срца ствари.

Војислав ДЕСПОТОВ (1985)

 

Као писац, ево, то је и очито, Анђелко Ердељанин више не обећава, доста му је оних који обећавају на доживотне мандате, он даје! Даје све од себе, уместо да даје све око себе. Цитира себе и народ са жељом да му народ узврати! Свестан је да припада народу у коме је сваки пети неписмен и он се ево нада и у неписмене: „За неписмене цитат је најоптималније решење“. (…) Темељит каквог су нам га бог и заједница дали, Анђелко Ердељанин је писац националног јавашлука. Тематски узев, пише о оном што види, о шта се саплете, што га тресне, што му се испречи или што га повуче. О томе сведоче његови поучци пред судом књижевне критике: „Без великог система нема ни великог јавашлука“. Допуна поучка: „Ми и јавашлук правимо – натенане!“

Милован ВИТЕЗОВИЋ (1985)

 

… Ердељанин је, лежерношћу (и лењошћу) доказаног талентованог и искусног списатеља, умством и образованошћу, исплео ниску чији су убоди често налик на самоповређивање таштине, а истовремено и једнако јак угриз нечистих савести повећег дела предводника људства ове клете планете. Но, нарочита вредност је што Ердељанинова оштрина није из зловоље, потуљености или мргодности, него је више заједнички одговор оних који никад нису у (пре)дубоком сну.

Анастас НЕШИЋ ХАРДИ (1997)

 

Афоризам Анђелка Ердељанина догађа се сада и овде, умно одсликава хистеричну сабласт над нама и у нама, одупире се злодуху тиме што се враћа на (пра)почетак.

                                                                           Милутин Ж. ПАВЛОВ (1997)

 

Анђелко Ердељанин је сатиричар с урођеним нервом за комична својства људског понашања, с ретком способношћу да и најзамагљеније ствари учини прозирним и комичним. Није стога чудно да се ови афоризми ишчитавају као откривање једног изласка из тешког, сомнамбулног сна, као дисање. Они који воле реку, знају за необично својство Дунава – по сунчаном дану, без дашка ветра, Дунав се одједном диже, таласи стижу на обалу ниоткуд и то траје. Тако некако ми се чини да се, с времена на време, од књиге до књиге, пробуди добри сатирички дух Анђелка Ердељанина и ми сви видимо то дисање, те таласе, питајући се откуд долазе и шта нам говоре. Ја мислим да говоре оно што сви знамо, али мислимо да је неизговорљиво.

Вујица РЕШИН ТУЦИЋ (2000)

 

Сваки афоризам је налик саврешенијем и храбријем еху наших прикривених мисли. Вероватно да је све што смо помислили на виспренији начин већ осмислио и написао Анђелко Ердељанин у својим књигама афоризама. И новом књигом… он ће потврдити да се његови афоризми увек догађају овде и сада, на известан начин одсликавајући све запретене страхове и авети у нама и око нас.

Фрања ПЕТРИНОВИЋ (2000)

 

Писац није имао намеру да се игра, неозбиљне животне ствари схватио је и прихватио веома озбиљно и одговорно. Основа његовог писања је питање части и власти. Вишедеценијски, рударско-афористичарски рад створио је од Ердељанина копача до неслућених душевних дубина. Пишући, он је рударски зној лио, али како је шта открио и објављивао, а то је чинио у штампи, на радију и телевизији, тако је све искрсавало и појављивало се на површини, пред читаоцим разголићено и озлоглашено као неподобно.

Недељко ТЕРЗИЋ (2004)

 

Као писац богате инвенције, виталности и елоквенције, Ердељанин својим вишесмисленим, из живота проистеклим и аргументацијски изграђеним, афоризмима вешто пласира црни хумор и гротеску. Он непрестано радикализира своју сатиру и, уносећи дух протеста, сочно је зачињава искошеним, бурлескно-гротескним смислом и фарсичним хиперболама. Брзим парадоксалним комбинацијама и реторичким обртима појачава дејство апсурда и ствара бритке гноме – поенте којима бије попут муње громовнице.

Ксенија КАТАНИЋ (2008)

 

Толико тога је речено на малом простору који називамо књигом и толико тога опомињућег да скоро иза сваке странице стоји уперен кажипрст према некоме или нечему. И није тешко разлучити или наслутити коме аутор  и његови читаоци истомишљеници показују правац у неповрат. Коначно, поставља се и питање за коначан одговор: Чему је у служби сатира? Сваки афоризам је у овој књизи минијатурно есејистички конципиран, а ако им се подједнако буду насмејали и читаоци и прозвани, и после свега, остали равнодушни јер их је нешто прочитано на тренутак издвојило из окружења, онда је литерарна несрећа  колективна. Да ли овај народ заслужује и то? Аутор је поуздани духовни саобраћајац, без сумњи у његову давно доказану искреност према себи, пре свега, и из себе према народу – читаоцима. Ако би дошло до било какве клетве, јер догађа се да је неко и читањем испровоциран, онда би најбоље било већ је написати и нека звучи овако: „Дабогда се догодило оно што аутор није написао“.

Недељко ТЕРЗИЋ (2008)

 

И да се задржимо на истини, као образу. Анђелко Ердељанин за основу свог афоризма има истину, она је више горка него смешна а на једном од суочења са њом забележио је овај доживљај: „Погледао сам истини у очи. Оборила је поглед“.

Милијан ДЕСПОТОВИЋ (2008)

 

Та сатира јесте опозициона, али би било јако погрешно њене садржаје видети као пристајање уз било које политичке програме наше савремености или као непријатељство према њима. Писац ових редова је ову књигу (…) доживео као опонирање оним антрополошким наслагама у свима нама којима су основе: лоша својства људи и оних који људима управљају.

Мирослав ЕГЕРИЋ (2009)

 

Индивидуалну књижевничку личност и углед, као што је познато, Анђелко Ердељанин је саградио на афоризмима који његовом делу дају сасвим специфичну креативнубоју. Врло радо је читан због духовитих парадокса којима смело жонглира. Превратничком снагом својих афоризама – густим афористичким  концентратом – задире у све поре савременог живљења настојећи да заулари наше скроз расклимано, „кризно и шизно“ друштво (морално огорчен, тако ментално преживљава, пишући без Нарцисовог комплекса). Као етичар, као критички разобличитељ и звиждач свему аморалном, својим „ердељањем“ жестоко шиба и карикира, тачније динамитира негативности, лажљиве, крадљиве, похотне и злохотне људе. Пасионирано је ангажован да, својим посвећеним пером, хуманизује живот, што и јесте књижевност у њеном суштом постојању.

Ксенија КАТАНИЋ (2014)

 

 

Advertisements