Анегдоте

АНЕГДОТЕ О НОВИНАРИМА

ШОЛЕ

Павле Јанковић Шоле, после петнаестак година рада на разноврсним новинарским пословима у Радио Новом Саду, постављен је (1976) за уредника Драмског програма. На тој функцији је Шоле (познат иначе и као отац десеторо деце из два брака!) помогао многим новинарима и писцима око запошљавања у овој кући, а посебно у Драмском програму. Код њега су радили (иако нису сви били драматурзи по струци): Борислав Атанацковић (дечји писац), Војислав Деспотов, Вујица Решин Туцић, Војислав Карановић, Драган Станић (Иван Негришорац; сада председник Матице српске)… А помагао је људима кад год је могао, чак и кад је изгледало да не би могао.

Једном му се пожалио Раде Обреновић, директор Змајевих дечјих игара (који је и сам, у младости, био новинар – дописник „Политике Експрес“ из Новог Сада), који је градио викендицу па му понестало цигле. У то време је била велика потражња грађевинског материјала, па Раде нигде није могао да купи потребну количину цигле.

– Сад ћемо ми то решити! – теши га Шоле. Позове циглану у Петроварадину, тражи директора, и каже:

– Здраво. Овде Шоле. Слушај, треба ми мала услуга, ти то можеш… Ту ми је пријатељ, Раде Обреновић, треба му мало цигле… Да, да… Доћи ће он сутра у осам, с камионом… Хвала ти, баш си друг!

Раде не може да верује. Ипак, оде сутрадан, преузме циглу, плати и захвали се. Кад се поздрављао с директором циглане, овај полугласно упита:

– А ко је тај Шоле?

 

СМРДИ НА ПИВО

Мика Антић је, веровали или не, повремено покушавао да остави пиће (оно алкохолно, разуме се), ради опоравка организма. У једној таквој паузи, после обављеног посла у редакцији новосадског „Дневника“, кренуо је кући, а његов колега и пријатељ Бранислав Купусинац понуди се да га повезе колима, што је иначе често чинио. Мика уђе у кола, седе поред Бране, и одмах скочи, изађе и залупи врата.

– Шта ти је?! – изненади се Брана.

– Смрдиш на пиво! – подвикне му Мика, и оде пешке.

 

ПОЗНАТИ ПИСЦИ

Осамдесетих година прошлог века два-три пута годишње одржавани су сусрети локалне штампе Србије, који су трајали по неколико дана, увек у другом граду. Било је ту и разговора с политичарима и привредницима, и посета предузећима и обилазака културно-историјских споменика, али и дружења у туристичким објектима. На тим сусретима многи су се новинари упознали и успостављали сарадњу. А било је и комичних догодовштина.

Кад су „Сремске новине“ биле домаћин сусрета, вечера је организована у излетишту Лежимир. Касно ноћу, у тоалету, испред писоара, сретну се један млади новинар листа домаћина и његов вршњак из листа „Зрењанин“, обојица не само новинари него и некакви писци. Још док су се олакшавали, започели су разговор и изјавили како они знају један за другог, читали су нешто, па су се тако, још пред писоаром, и руковали… Утом наиђе стари Душан Ћук, директор и главни и одговорни уредник „Зрењанина“ и, док су они закопчавали шлицеве панталона, он рече:

– О, вас двојица се познајете!

– Сад смо се баш упознали, преко к… – рече његов новинар, Зрењанинац.

– Какви писци, такво и упознавање! – рече Ћук, смејући се.

 

АЛ САМ ДЕБО

Први директор и главни и одговорни уредник „Сремских новина“ Живко Жика Васић, кога су неки звали и Жил Вак, био је гурман с однегованим великим стомаком. Касније,после службовања у Извршном већу Војводине, кад је поново дошао у своје новине, али сада као обичан новианр, извештач из Покрајине, уз помоћ строге дијете, знатно је смањио обим струка али није заборавио своје старе слике.

Једном недељно Жика је аутобусом долазио из Новог Сада у Сремску Митровицу, на састанак редакције и закључење текућег броја листа. Једаред тако, кад је аутобус стигао у Ириг, уђе неки дебели Сремац и, с муком се провлачећи између седишта, поче наглас да кука:

– О, мајку му, ал’ је овде тесно!

А Жика, полазећи од сопственог искуства, коментарише:

– Ето шта ти је наш човек! Каже: Ал’ је тесно! А што не каже: Ал’ сам дебо!

 

НИЈЕ ГЛАДАН

Позвали Шиђани песника Ласла Блашковића (1943-2001), који је већи део радног стажа провео у српској редакцији Радио Новог Сада као уредник емисија за децу, да им буде гост, то јест да ђацима неке основне школе у Шиду чита песме, а онда да иду на ручак.

– А колики је хонорар? – пита Ласло.

– Хонорар?! – зачуди се шидски културни функционер. – Зар сте ви спали на хонорар?! Ми смо, знате, мислили да после одемо заједно на ручак…

– Хвала, нисам гладан! – рече Ласло и спусти телефонску слушалицу.

 

МАЈСТОРСКА ПОУКА

Ласло Блашковић (уредник дечјих емисија Радио Новог Сада) позвао мајстора, водоинсталатера, да му поправи квар у купатилу. Брзо је мајстор обавио посао, и кад је, на крају, рекао колико то кошта, Лацика је хтео да се нашали:

– Их, мајсторе, за те паре ја треба да напишем и објавим тридесет песама!

А мајстор, сасвим озбиљно, одврати:

– Е, господине, знање се плаћа!

 

УРЕДНИК РАЗМИШЉА

Нови број „Сремских новина“ је закључен, Борислав Стојшић, главни и одговорни уредник, спаковао је рукописе у велики коверат и кренуо да их, по возачу, пошаље у штампарију. У том тренутку зазвони телефон код секретарице Смиљане. Она диже слушалицу и после неколико тренутака обрати се Бори:

– Уредниче, неко из Руме пита да ли може да се убаци један оглас у нови број.

Бора гурне кажипрст у ноздрву (то му је био „тик“ кад решава неки проблем) и загледа се у плафон („тик“ број два). То мало потраја, а онај из Руме је нервозан и понавља питање. Смиљана га смирује:

– Стрпите се мало, уредник размишља!

 

ЗДЕНКО И БОЖА

Нова секретарица „Сремских новина“, легендарна Смиљана, имала је, средином седамдесетих година прошлог века, тешкоћа да упамти ко је који новинар и коме какву поруку треба пренети. Једног јутра обрати јој се Зденко Ненадић:

– Ја идем на Целулозу. Кад дође Божа, реците му да и он дође тамо, треба нешто заједно да урадимо.

– У реду – рече Смиљана. – А како се ви зовете?

– Ја сам Зденко…

– Добро, Зденко.

Око подне се Зденко врати сам, јер Божа Поповић није дошао на Целулозу. Целулоза је, иначе, некадашња чувена фабрика целулозе и папира „Матроз“. Кад је ушао код Смиљане, она рече:

– Ви сте Божа?

– Ја? – зачуди се Зденко.

– Рекао је Зденко да дођете на Целулозу!

 

СТАРЕ ПЕСМЕ

Мало је познато да је песник и новинар Мирослав Мика Антић писао и афоризме. Објавио је (у пролеће 1968. године, у новосадском студентском листу „Индекс“) укупно петнаест афоризама. Један од најсимпатичнијих је:

– Старе песме се плачу!

 

С НОГОМ ИЛИ БЕЗ НОГЕ

Седамдесетих година прошлог века новинари „Сремских новина“ често су долазили на пиће и јело у тзв. „Сремић“ (ресторан у коме су радили ученици угоститељске школе). Тако једном пре јела наруче вињаке, а млађани келнер донесе пиће у чашицама без ноге. То је нервирало Бранка Чанчара (1939-1992), па замоли келнера да те чаше однесе и да онда донесе у чашицама с ногом.

– Ми то волимо с ногом! – каже Бранко, као извињавајући се.

После јела друштво се изјасни за литру вина и соду. Келнер то донесе али са винским чашама с ногом. Бранко се насмеје и рече келнеру:

– Немој мислити, дечко, да те зезамо, али шприцер пијемо из дубоке чаше, без ноге!

 

АГРЕСИВНА КОМПЈУТЕРИЗАЦИЈА

Истакнути новосадски новинар Немања Павловић једно време је радио у српској редакцији Радио Новог Сада. На једном састанку колегијума, почетком осамдесетих година прошлог века, жестоко се залагао за „агресивну компјутеризацију“ у раду новинара и реализацији програма. У то време у српској редакцији постојао је само један офуцани компјутер на коме се водила евиденција плата и хонорара. Немањин предлог пропраћен је агресивним смехом колега и дуго је био предмет подругљивих досетки.

Немања је отишао из Радија, неко време је живео на Малти и радио за неку фирму која се бавила компјутерима, па се вратио у Нови Сад, основао приватне новине, радио-станицу и локалну телевизију, све то уз коришћење компјутера. У првој деценији 21. века трагично је настрадао, као жртва људске агресивности.

У међувремену се и у Радио Новом Саду догодила некаква компјутеризација, иако не онако агресивна како је Немања некад замишљао. А његове подругљиве колеге, сви одреда, отишли су у пензију електронски неписмени. Један од њих је и овај који прича о Немањи, и он је бежао од „ђаволске справе“ али га је, под старе дане, стигла заслужена „казна“: дванаест година после одласка у пензију ипак је купио компјутер (најновији модел), прошао кућну основну школу електронске писмености и, ево, сада „везе“ на компјутеру приче, песме, афоризме, књижевне чланке и приказе, сабрана дела…

 

ПЕРА ТАНЈУГ

Петар Давидовић, новинар Танјуга, члан новосадског дописништва, чији је шеф био легендарни Јован Вавић Вава, био је познатији не само од других Танјугових новинара у земљи него и од свог строгог шефа (иначе добитника многих признања за високе домете у новинарству).

Радио је уредно, свакодневно и рутински, а право име и презиме ретко му се помињало. Био је, уз то друштвен и свугде присутан. Знали су га и новинари других „медија“, и политичари и многи обични „конзументи“ информација. Али, мало је њих знало његово име и презиме. Петар Давидовић је једноставно целог живота био, а и после смрти остао – Пера Танјуг!

На Новосадском пољопривредном сајму имао је (додатни) посао, као шеф информативне службе, уредник сајамских билтена и сл. Кад је новинарима на Сајму нешто требало (не само информације за извештаје) сви су тражили Перу Танјуга. После његове смрти увели су награду „Петар Давидовић“ за извештавање о сајамским приредбама. Многи и не знају да је то награда – Пере Танјуга!

 

ОТРОВ

Нићифор Тодоровић је кратко време (од јесени 1986. до децембра 1988. године, то јест до „јогурт револуције“) био главни и одговорни уредник српског програма Радио Новог Сада. Пре тога је радио мало у листу „Зрењанин“ и много (најмање две деценије) у покрајинском секретаријату за информисање. Чим је дошао, предузео је строге административне мере (око радног времена новинара, радне дисциплине итд.), које се нису свиделе опуштеним радијским асовима. Неки су протестовали, неки му дали надимак Терминатор (по лику из неког филма), а сви су га оговарали. Чак и један од његових помоћника (за забавни програм), иначе сатиричар, није могао да држи језик за зубима, па је једном приликом, у радијском клубу, рекао:

– Отров се пакује у мале флашице!

Алузија се односила на Нићифоров низак раст. Био је мали али жесток и кочоперан!

После неколико дана, тај помоћник уђе у канцеларију свога шефа, из које је управо излазила његова супруга.

– О, Маро! – заустави је Нићифор. – Чекај да те упознам! Ово је тај што каже да се отров пакује у мале флашице!

Помоћник се руковао с Маром, беспомоћно, а затим се окренуо, отишао у своју канцеларију, отворио тајни плакар са жестоким пићем, потегао добар гутљај из (велике!) флаше, и наглас рекао:

– А ја сам мислио да међу нашим новинарима нема доушника!

Али, Нићифор је био добар човек. Волео је да виче, галами и прети, али ником он у тој редакцији није наудио. Невоље су стигле после, с такозваном диференцијацијом, кад су новинари добијали отказе и упућивани на неодређени принудни одмор због неслагања са методама победника „јогурт револуције“…

 

ГОСТ

Душан Драгинчић, некадашњи директор новосадског „Дневника“ (смењен почетком седамдесетих година због „либерализма“), био је духовит човек иако је увек изгледао смртно озбиљан.

Једном се изнервирао у ресторану „Путник“ због дугог чекања да стигне наручено јело и пиће. Позвао је келнера, поновио наруџбину, и подвикнуо:

– Знате ли ви ко сам ја?

Келнер се наклонио, и наручено је брзо стигло. Кад је завршио послуживање, келнер је тихо упитао Драгинчића:

– Извините, а ко сте ви?

– Ја сам овде гост! – викнуо је Душко, тако да су га чули сви у сали, а барем половина присутних је знала ко је он.

 

ПУШАЧИ

Новинари Радио Новог Сада Емил Дамјановић (емисије за село) и Александар Аца Обренов (преподневни програм) били су страствени пушачи. И пушили су на свој начин: Емил је пушио скроз до филтера а онда, на жару попушене цигарете, палио нову, док би Аца повукао три-четири дима, гасио цигарету у пепељари и одмах палио нову. На једном састанку колегијума (у оно време, у 20. веку, пушење је било добро за здравље новинара!) то је запазио њихов колега, новопечени непушач, и предложио:

– Вас двојица треба да се удружите! Кад Аца повуче три-четири дима нека остатак преда Емилу на допушавање. То би вам била велика уштеда!

 

ПЛУС И МИНУС

Дечији писац Ласло Блашковић, уредник емисија за децу Радио Новог Сада, који је у младости, кратко време, био новинар „Сремских новина“ и, неколико година, учитељ у Босни и фрушкогорским селима, имао је „фазе“ кад пије и кад не пије. Једном је имао разлог да части али је био у овој другој „фази“. Ипак, донео је у редакцију Радија флашу ракије и свом колеги и другу у пићу поставио два питања:

– Прво питање: Да ли си за ракију?

– Да! – одговори колега.

– Друго питање: Да ли је ракија за тебе?

– Не! – невољно признаје колега.

– Плус и минус се потиру! – закључи Ласло и наточи своме другу дуплу дозу ракије.

 

АЈД ДА СЕ ПОМИРИМО

Угледни сниматељ и репортер Телевизије Нови Сад Славуј Хаџић и његов млађи колега Милутин Мића Чампраг имали су обичај, као и многи трудбеници Радио-телевизије Нови Сад, да, после успешно завршеног посла, седну негде и попију пиће. А то је заправо било: више пића.

Нису много причали, ћутљиви су били, чак и кад попију неку више.

Први би проговорио Славуј:

– Знаш шта не ваља?

– Шта? – као не зна Мића.

– Много си добар… То не ваља.

После неког времена, кад стигне нова тура вињака, Мића дигне чашу и каже:

– Ајд да се помиримо!

Одавно су њих двојица тамо негде, у миру божјем. А један од преживелих колега каже да је сањао Славуја и Мићу. Седе, као, у рају (као што је познато, добри новинари иду у рај!), намрштени, и жале се: „Овде нема вињака!“

 

ПРЕЗИР

Слободан Божовић, уредник емисија из културе Телевизије Нови Сад, имао је проблема с алкохолом толико да је морао ићи на клиничко лечење. Једном су га на клиници посетиле колеге, новинари, другови у пићу. Слоба им је показивао где је ко и шта је шта:

– Овде смо ми обични пијанци. А они тамо, то су наркомани. Замислите, они нас презиру!

AE-Paja Stankovic1963

Аутор карикатуре А. Ердељанина: Паја Станковић, 1963.

Advertisements