Лепа књига у кићеном Срему, 2016.

ЈА О МЕНИ (ЈАО МЕНИ!) И О МОЈИМ СРЕМЦИМА

„Лепа књига у кићеном Срему“. Епски десетерац!

Звучи помало самохвалисаво, ако се чита површно. Аутор не каже за ову своју књигу да је „лепа књига“ (иако му не би сметало да неко и тако схвати!), јер мисли заправо на оно што се обично зове белетристика (лепа књижевност), и мисли на друге писце, на друге Сремце, и њихове књиге о Срему, „сремству“ или било чему.

Ми Сремци смо, иначе, познати по томе што волимо да волимо своје, све оно сремачко, што нам изгледа лепо и велико, чак и ако није, баш зато што није нешто баш посебно, јер и други знају да буду опседнути својим завичајем. Сваком је свој завичај овакав или онакав, било какав, али такав да мора нешто из душе, или из јетре, о њему да каже. Неки га воле (углавном сви), други га мрзе и презиру (мало ко не), а сви му се враћају. Они који не могу да се врате, падају у очај а, како рече онај (можда баш овај) Сремац, од очаја до очина само је један корак. Не бих рекао да има много Сремаца који се одлучују за тај завршни корак. Сремци заправо имају широк избор корака, искорака и раскорака. О раскорацима, у овој баш књизи поменути, један Сремац има читаву теорију. Знали сте га, то је онај Бора из великог шора са погрешним нагласком.

Једна од лепих тема наших писаца је завичајност. Неки су се у њему, завичају, лепо сместили. Па га воле, хвале и олајавају (лепим завичајним језиком, пуним ватре, дима и ракијско-винских испарења), и јадикују због промена које немају алтернативу. О завичају, спорадично, али са истом страшћу, пишу и они писци (који су ипак у већини) који су заокупљени тзв. великим темама или пак својом интимом, који пишу о свему и свачему, дакле нормални писци. Посебан случај су они који нису (по рођењу и смрти) Сремци али су Срем изабрали за свој завичај.

Ова књига састављена је из два дела. Први (већи) назвао сам „Моји Сремци“, наслов другога је „Из баштинске баште“, где такође пишем о мојим Сремцима, али онима из давних времана. Ти кадашњи Сремци су више или мање познати: Еустахија Арсић, Владислав Чикош, Ђорђе Марковић Кодер, Јован Суботић, Милица Стојадиновић Српкиња, Аца Поповић Зуб, Павле Марковић Адамов и други. А ја сам их читао и о њима писао као да су наши савременици. У првом делу, названом „Моји Сремци“, дефилују (кроз критичке и некритичке записе) многи баш савременици, иако неки од њих више нису живи (у оном ванкњижевном смислу): од најстаријих – Драган Недељковић, Мирјана Матарић (Американка), Драшко Ређеп, Брана Црнчевић, Михиз, Васа Поповић, преко нешто млађих – Никола Страјнић, Ђорђе Сударски Ред, Слободан Тишма, Слободан Зубановић,Недељко Терзић, Фрања Петриновић, до најмлађих – Маја Белегишанин и други. Жао ми је што међу њима нема неких значајних имена, од којих су неки моји пријатељи. Нема их јер нисам писао о њиховим књигама, а нисам писао јер ми књиге нису биле доступне. Нисам имао прилике да прочитам нешто њихово, бар у овом периоду интензивног писања о књигама. А, искрено говорећи, нисам ни имао намеру да објавим књигу о Сремцима који пишу, поготово свеобухватну. Ова моја књига је последица чудне навике, навике читања. Само сам читао, и понешто записивао. Књига је себе сама створила!

То је, дакле, књига о књигама, али и о њиховим творцима, као људима. Има, ту и тамо, и анегдотску димензију, посебно у дневничким белешкама. Али, чуо сам коментар, да, таква каква је, ова књига има и енциклопедијска својства.

У „Лепој књизи“ има доста цитата, али много мање него што сам (за своје потребе) записао. Посебно волим аутопоетичке мисли, које нам откривају писца и помажу у разумевању. Такође волим мисли о читању, о животу књиге.

Тешко је наћи књигу без грешке. Има грешака, од оних у глави писца до штампарских. А има и мисли о грешкама. Један од ових наших каже: „Грешка је увек лепша од исправке.“ А један кога нема у овој књизи, неки Рус из Америке, славни Александар Генис, записао је (тешећи ваљда Сергеја Довлатова, или беше обрнуто?): „Грешка је – траг живота у књижевности.“ То ја тако оправдавам своје грешке.

Неко ће рећи да је моја грешка што врло опширно цитирам Слободана Тишму, а ја мислим да су његова (откачена) размишљања и забавна и поучна. Узео сам их из његовог романа, али не оног који му је донео НИН-ову награду, него из претходног – „Quatro stagioni“. Слушајте само:

„Нисам у стању ништа да пишем. Не умем то да радим.

Пискарање је убијање времена, никаква потрага, ништа се не може вратити. Нема повратка.Време је немилосрдно. Сама вечност.

Пишући само изазиваш сујету других људи. Сви су људи писци, сви пишу, баш сви, чак и они најпростији, најнаивнији, као и најлукавији.

Али, сујета је увек присутна, знам то добро по себи, поготово ако је то што пишеш допадљиво, угођајно, вечито вредновање, стављање нечега или некога на неки ниво.

И зато сваки писац, у ствари, воли да види неспретност, незнање, туђу беду, онда му је срце на месту, осећа тако ослобађајући презир.

Сваки писац је ђубре, то тврдокорно „Ја“ и „моје“ не престају никад. Ето, кажеш како не желиш ништа што други желе.

Али како они знају да је нешто добро? Научили су то негде или имају непогрешив осећај, неку невероватну интуицију. На пример, овај најновији сој писаца, учитељи креативног писања, професори, окорели професионалци, они све знају и прилично су непристрасни. Али, пошто много, или све, знају, до краја им све изгледа банално, познато, већ написано, све им изгледа као неко бесмислено понављање. И онда вероватно помисле: Чему све то? На Западу је писање постало сурово такмичење, иако то није ништа ново, одувек је тако било. Писање је уопште западни феномен. Чак и они који пишу на Истоку пишу, у ствари, на Западу.

Требало би да престанем са бележењем тривијалности.

Ипак, писање мора бити инструмент надања, искреност бар као намера (захтев), као полазна тачка, мора постојати, то је та добронамерност о којој сам већ нешто натукнуо.

Прихватио сам тај унутрашњи налог, нећу више ништа да шкрабам, да пискарам… Они који писање виде као лични проблем и за које је писање питање живота и смрти играју се ватром и ледом.

Писати без емоција, ништа меланхолија, ништа иронија. Без патоса. Да ли је то могуће? Наравно, свака иронија се до краја извргне у најцрњу патетику.

Уопште није важно да чловек размишља, да пише. Зашто је то потребно?

Ништа нема значаја, пријател! Можеш да пишеш или читаш овако или онако. Није уопште битно шта неко мисли о нечему, како то другима изгледа.“ (Завршен цитат.)

Сјајни сатиричар Брана Црнчевић изражава се на афористички начин: „Шта је неуспела књига? Пишчева гробница.“

Тишма рече нешто и о читању. А један други, наш земљак, мудрује: „Није лоше кад ти дође из дупета у главу. То значи: седиш и читаш!“ То нећете наћи у књизи, али се може чути на промоцији. У овој књизи нећете наћи ни мисао Јосифа Бродског, али вреди је упамтити: „Постоје злочини гори од спаљивања књига. Један од њих је не читати их.“

А наћи ћете, између осталог, мисли Милоша Црњанског, као што је ова: „Оно што је главно ја сам нашао у Срему.“ Као и његов опис Срема, у Тоскани (према наводу Драшка Ређепа), где је, у заносу, неколико пута тихо, изговорио – „име Срема“.

Најважније цитате, разуме се, наћи ћете на самом почетку. То су оне Михизове мисли о писању, мишљењу и књижевној критици. Ја имам обичај да књигу читам од почетка и, углавном, до краја. И мислим да вреди читати. Све те тамо књиге које помињу критичари (који су, по Михизу, квалификовани љубитељи), и оне које још нису поменули.

Дакле, читати. Библиотеке су најбоље друштвене мреже. Читати.

 

Нови Сад, 26. априла 2016.

Анђелко Ердељанин

 

ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ КЊИГУ: Lepa knjiga u kicenom Sremu

 


Анђелко Ердељанин, ЛЕПА КЊИГА У КИЋЕНОМ СРЕМУ, Нови Сад, 2015; Издавач: Градска библиотека „Атанасије Стојковић“, Рума, Главна 131; За издавача: Жељко Стојановић; Уредник: Стеван ковачевић; Графички дизајн: Маја Ердељанин; Лектор и коректор: аутор; Штампа: „ТИПО-ГРАФ“, Рума; ISBN 978-86-85709-52-4

Advertisements