Џабе прича, 2011.

АЋИ-КОЋИ НАОПАЧКЕ

Џабе причамо о Јапанцима.

Јапанци су људи наопачке у односу на нас. Осим што имају косе очи, најмање транзисторе и правог цара, они говоре јапански да их цео свет разуме. Али, то није све.

Јапанци наопачке мешају кафу и чај – обрнуто од смера кретања казаљке на сату. И поред тога, чешће него ми знају колико је сати.

Књиге листају слева надесно, речи пишу од последње странице одозго према доле, а фусноте на врху странице. То је прилично крупна разлика у односу на нас, али многи наши људи мисле наопачке, то јест обрнуто. Само то је проблем нашег стања писмености и односа према књизи.

Јапански тесари и столари тестеришу према себи. И наши доста мисле на себе, али кад нам нешто ураде наплаћују као – ни себи ни своме.

Келнери у јапанским ресторанима, кад испоставе рачун, напишу прво своту, а затим услугу. Код нас је најважније узети паре, рачун дају ако баш морају, а услуга се посебно наплаћује.

Јапанци се наопачке односе и према коњима: у шталу их уводе натрашке, репом напред. Ми тако избацујемо неке коње из неких просторија које понекад баш и не личе на штале.

За Јапанце југозапад је западојуг, а североисток – истокосевер. А ми смо изгубили компас.

Сем тога, за Јапанце не постоји “ту и тамо”. Напротив, код њих је “аћи-коћи”, у преводу: “тамо и ту”. А ми још увек не знамо где смо и где нам је место.

То су неки детаљи из живота по којима се ми и Јапанци разликујемо. Да је само у томе разлика, ми бисмо данас били срећни људи у срећној земњи. Имали бисмо јапанску привреду, јапански новац и јапански животни стандард. Ми се, међутим, и по томе разликујемо.

Кад су те ствари у питању, нису Јапанци наопачке. Зна се ко је. Ако се не зна, џабе прича.

24. мај 1993.

 

ШТА ТИ ЈЕ ЧОВЕК

Џабе причамо о нашем човеку.

Рече ми један човек: “Ето шта ти је човек. Ништа. Био, а као да није. И никад неће бити.”

Не сећам се на којег је човека мислио и којим поводом, али те речи ми не дају мира. С њима лежем и с њима устајем. И кад устанем, прво помислим: Добро је све док човек устаје.

Али, тиме нисам решио проблем. Тек тада почињем да мислим о човеку. Не могу да дођем себи од човека. Мислим, од свакаквих мисли о човеку.

Човек је потрошач, гласач, навијач, порески обвезник, војно лице, добровољац, родољуб и људски материјал. Да не ређам даље.

Многи се труде да убију човека у човеку а он и даље остаје човек.

На пример, потрошач. Сав тај систем потрошње, који се заснива на малим платама и високим ценама, несташицама, шверцерима, мешетарима и финансијској полицији. Све је то удешено као клопка за човека. И човек улеће, као грлом у јагоде. Мучи се, превија се, дуби на глави, отима се и до краја остаје човек. И већ сутра је способан да се истакне као навијач, добровољац, дискутант, манипулант и људски материјал.

И нико му ништа не може. Право чудовиште.

На крају крајева, узмите мене за пример.

Ја сам сад у годинама кад би требало да се понашам као стари особењак и маторо џангризало. Али, не могу тако. Не да ми се. Морам да се дивим, човеку. Нашем човеку. не знате ви какав је то човек. Ако знате, џабе прича.

5. мај 1997.

 


Анђелко Ердељанин, ЏАБЕ ПРИЧА, Београд, 2011; Издавач: Удружење балканских сатиричара Србије “Јеж”, Београд, Пастерова 2; Штампа: ГОРАПРЕС; ISBN 978-86-84169-61-9

Advertisements