Кокоштркља, 1996.

XII

КОЛЕКТИВНИ ЗАТВОР

 

Кокоштркља се појавио у школи, чист и уредан, као нов, као да уопште није био у кречани. Чак ми се чини да је мало био и подшишан. Углавном, некако мало друкчији.

Поделио је неколико ћушки и чвегера – Лончићу, Куму и Рикајлу – али то није било ни налик на оно пре кречане. А није било ни љутње, са обе стране. Као да ником није било стало да се сукоб настави.

И друг Лека је био нешто добре воље.

Кречану нико није помињао.

Изгледало је да ће то бити један обичан, миран и лак дан у школи. А било је мало друкчије.

Цео дан учитељ није никога пропитивао. Не може се рећи ни да је предавао ново градиво. Није се држао ни распореда часова. Само нам је читао неке дугачке песме јуначке, о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу, о деветоро браће Југовића и другим јунацима из давне прошлости. После сваке песме тражио је да неко од нас, добровољно, не за оцену него онако разговора ради, исприча шта је запамтио и да пита шта није разумео. То нам се јако свидело и сви смо учествовали. И да је само то, био би то диван школски дан.

Али, већ на другом часу десило се нешто неочекивано. Учитељ је опет отворио ону књигу из које је читао и, пре читања прозвао Кокошркљу:

“Милораде”, рекао је, “узми своје ствари и иди код тетка Ане. Показаће ти шта треба да урадиш у свињцу. Кад завршиш, поједи колач, седи на бицикл и иди кући.”

То нас је као гром погодило. Сви смо били збуњени. Нисмо могли да схватимо је ли то награда за Кокоштркљу или казна за нас, или и једно и друго. Збуњен је био и Кокоштркља. Једино је Миља Мушкара била при себи.

“Могу ли ја да помогнем Милораду?”, питала је умиљато, а очи су јој сјале од доброте.

“Не можеш, ти си женско!”, благо је одбио друг Лука.

“Али она није…”, зинуо је Рикајло и одмах нагло заћутао.

Насмејали смо се кратко, још увек збуњени, пратећи погледом расклиматани ход нашег новог друга Кокоштркље који је одлазио на задатак.

А онда је друг Лука наставио да чита јуначке песме. Главе су нам биле пуне јунака и кукавица, родољуба и издајица, Срба и Турака, и понеког црног Арапина, мегдана и битака, копаља и јатагана, верних љуба и одсечених глава.

Негде пред крај последњег часа, кад смо очекивали да се огласи звоно, друг Лука је заклопио књигу и рекао:

“Кад се заврши час, нећемо ићи кући. Сви ћемо остати овде, у затвору. Размислите зашто.”

Био је то тежак ударац, много тежи од оног са наградом за Кокоштркљу. Мени је то од почетка све било сумњиво. Свашта сам очекивао, али овако нешто није ми било ни на крај памети.

Остали смо сви на својим местима, укочени и ошамућени. После десетак минута на вратима се појавио чика Жика. Било му је чудно што нико не излази из учионице. Учитељ је мирно рекао:

“Жико, закључај нас и иди на ручак. Ми смо у затвору.”

Друг Лука је наставио да чита своју књигу, али сада у себи. Није нам рекао шта ми да радимо, а нисмо смели да питамо. Нисмо смели ни да причамо, бојећи се да нас не снађе нешто горе.

Можете замислити шта је пролазило кроз наше главе тог дугог поподнева у колективном затвору.

Кока и Зока су биле бесне на Кокоштркљу, због кога сви испаштамо, али и на учитеља што награђује мангупа а кажњава добру децу.

Рикајло је замишљао Кокоштркљу као цара Мурата, а себе као Милоша Обилића, али му се није свиђало што после, кад Мурату у кречани распори трбух, и њему, Милошу, треба да оде глава.

Кум је разрађивао идеју о великој завери мрачних сила, у америчком подземљу, које предводе друг Лука и Кокоштркља, обојица у исој униформи са тајним знацима, наоружани до зуба.

Мара Зец је, у својим мислима, видела Кокоштркљу као Бошка Југовића како разгони Турке на буљуке, док она, Мара Косовка девојка, трчи за њим, брже од његовог коња, са ибриком рујног вина, да му се нађе при руци кад падне са коња посечен сабљом димискијом.

Лептир се сетио свог деде Лептира кад је био мали и добио надимак Лептир. Јурио је деда Лептир за великим шареним лептиром, преко поља и ледина, све до суседног села, и није га сустигао. Јер то и није био лептир него Кокоштркља, са оним његовим дугачким ногама и откаченим рукама.

Пупча је замишљао Кокоштркљу као Краљевића Марка Како пије тулумину вина, пола пије, пола Шарцу даје, а тетка Анине колаче једе сам јер коњи не воле колаче, док Муса Кесеџија, звани Пупча, чисти Шарчеву балегу, велику као бундеве из Рикајлове баште.

Мица Скривалица била је, у мислима, вила Равијојла, која Марка мами у планину. А Марко је исти Кокоштркља. Нема Шарца, ал’ тера бицикл и около маше буздованом.

Бора Чвегер је понављао у себи неке стихове које је запамтио о бици на Косову, која је и у песми и у стварррности била стррашна, али у машти је изгледала другачије. Нису летеле одсечене главе, ни срррпске ни турррске, све су биле читаве, али у чворрругама од Кокоштррркљина перррног буздована.

Миља Мушкара се сетила београдског зоолошког врта. Ни сама не зна како се нашла у кавезу с лавовима. Главни лавови кренули су према плену. Разјапљених чељусти, личили су јој на Рикајла, Кума, Лептира, Лончића, Чвегера, Пупчу, Пећу, Левака, Плеву, Писца, Јовицу, Буџику, Лутка и мене, а најстрашнији на друга Луку. Онда се изненада појавио Милорад са две живе главе на јуначким раменима – једна Маркова, друга Милошева – и све нас посекао сабљом димискијом. А њих двоје живели су срећни и весели, изродили четворо златне дечице, која су брзо расла јер су сисала краву.

Шта су мислили Лончић, Пећа, Левак, Писац и Лутак, не могу сад да се сетим, а Јова Шаран звани Јовица, Плава, Буџика, Бранка Кифлица, Нена Машница, Бела Рада и Лела Дебела нису тог дана били у школи.

А што се мене тиче, ја сам читао мисли мојих другара и другарица, а нисам заборавио ни друга Луку. И њега сам прочитао негде предвече, пре него што је чика Жика дошао да нас откључа. Учитељ је мислио отприлике ово:

“Опасна је то банда. Све гори од горега. Зато је боље да сад мало одседе у затвору него да им читав живот у затвору прође.”

 


Анђелко Ердељанин, КОКОШТРКЉА, 1996; Издавач: Матица српска; Библиотека “Плави зец”; Илустрације: Лазо Сатмари и Звонимир Кенђел; 105 str; 21 cm; ISBN 86-363-0387-7

Advertisements