Мој пријатељ Кузман Накрајкућин, 1988.

АПЛАУЗ ЗА СЕЉАКА

Јесте ли приметили да сељаци, у последње време, добијају аплаузе?

Изађе сељак, делегат, за говорницу партијског конгреса и каже:

– Нека сви они који носе трегере пређу мало на каиш!

И добије аплауз, дуг и срдачан.

Затим, у неком интервјуу, изјави:

– Чудим се да не можемо да нађемо заједнички језик и да не можемо да се сложимо. Криви су они који су на челу, радни човек није крив!

И сви му одобравају, цитирају га, а то вреди још више него аплауз.

Или каже:

– Некоме се ово стање не мења. Па, човече, коме је добро тај неће прокрет!

И аплаузу никад краја.

Понекад уме да буде и оптимиста:

– Сељаци ме, – каже – кад идем на неку седницу, питају хоће ли бити боље. А ја кажем: Биће!

И том оптимизму такође се аплаудира.

Па шта је сад то?

Некад је сељак мудро ћутао и кад му је добро и кад му је лоше (што је чешће бивало). И кад реши да нешто каже, трипут одмери сваку реч. Па и тако одмерене сељачке речи нису наилазиле на отворене симпатије, бар у политичким круговима. Штавише, могле су да нашкоде говорнику. Нису му много веровали ни кад је био оптимиста.

А откуд сад аплаузи сељачкој памети и оштром сељачком језику?

– Можда многи не примећују, али очигледно је да се на селу дешавају значајне промене! – одговара мој пријатељ Кузман Накрајкућин, састављач антологије сељачких мудрих изрека. – Те промене су драматичне, па радознала публика схвата све више село као неку врсту позоришта, а сељаке као глумце. А глумци, као што је познато, живе од аплауза. Зато многи аплаудирају сељацима. Само, варају се. Истина је да има много оних који глуме сељаке, али то нису ови које си цитирао. А, ако нам је већ до истине стало, глумаца има и међу онима који аплаудирају!

 

БАБА НА СЕЛУ

У прошлости жена није била нарочито омиљена у народу. То се види из следећих народних пословица:

“Што ђаво не зна пита жену.”

“Жена је врагу с удице утекла.”

“Волео бих зецове чувати – но жену.”

“Женска је суза пасје храмање.”

Данас је сасвим другачије. Жена је стекла велику популарност. О жени се размишља на нов начин:

Жена није претежно мајка, сестра, ћерка, тетка, баба, комшиница и жена. Доказано је да жена може бити и фудбалерка, милиционарка, шоферка, војникиња и председница владе.

Жена је данас човекова лепша половина. Човек без жене – пола човека.

Жена је, по правилу, слабији пол али ипак “више повуче женска длака него два пара волова”.

После вековне борбе, жене су се избориле за равноправност. Мушкарцима тако нешто не пада на памет.

Зато је још увек огромна разлика између човека и жене: жена припада женском роду, а мушкарац не припада мушком роду него напротив, такође женама.

Тако се углавном мисли у већем делу света. Тако се мање-више и код нас мисли, осим кад је у питању жена на селу. У ствари, и не знам тачно да ли је у питању жена на селу или село на жени.

– У питању је: баба на селу! – прецизира питање мој и женски пријатељ Кузман Накрајкућин. – Жена и девојака на селу све је мање, што значи да ће и баба бити све мање. Ако изузмемо часне старце, село се још једино чврсто држи за бабин скут. А кад оду наше добре бабе, на коме ће остати село? Може ли село остати без бабе? То је право питање! И оно ће бити актуелно све док нам аграрна политика буде чврста к’о бабин зуб!

 

 

nakrajkucin21

Анђелко Ердељанин, МОЈ ПРИЈАТЕЉ КУЗМАН НАКРАЈКУЋИН, 1988; Издавач: Новинско-издавачка радна организација “Сремске новине”, Сремска Митровица; За издавача: Борислав Богдановић; Главни и одговорни уредник: Недељко Терзић; Рецензенти: др Михаило Видаковић и Недељко Терзић; Корице и илустрације: Љубомир Перенчић; 59 str; 20 cm; 86-7293-006-1

Advertisements