За интимну негу, 1985.

КРШТЕН ЧОВЕК

Бога ми, ја сам рашчистио с религијом. Искрено. Још у детињству.

Додуше, стари учитељ, предратни, шапнуо ми је једном да бога ипак има. Постоји невидљива сила. Али, рече, кад те питам у школи, кажи: бога нема. У школи тако мора, тако власт тражи.

Волео сам старог учитеља, али школу сам поштовао. Школа је званични васпитач, а када се мени нешто званично каже, онда ту бога нема.

Ипак, понекад сањам бога. И на јави се кадикад питам: А шта ако постоји невидљива сила?

Једаред, за Први мај падала киша, а ми хтели на излет. Хтели и бабу да водимо. А баба ликује: Нек ти сад твоји комунисти доведу сунце! Бога ти маторог, мислим, баш ми и није до излета.

Понекад одем на крсну славу, код мојих. Они се моле богу, ја ћутим, једем и пијем. Шта ја имам са њиховим свецом? Не замерају ми што се не крстим. Знамо да не смеш, кажу. Божију вам матер, псујем у себи. Шта ја не смем! Неће ми рука отпасти ако се прекрстим. али, нећу. Ја сам рашчистио. А они се смешкају, нуде ме јелом и пићем. И то је од бога, кажу.

Онда ме зову у свадбу, жени се неко мој, од млађих. Не мораш, кажу, ући у цркву, ал’ буди на свадби. Гледам момка: као од брда одваљен, леп паметан, усмерено образован. Бог те блесави, кажем, јуче си добио црвену књижицу, а сад се у цркви венчаваш. То је због њих, стидљиво одговара. А и лепше је, остане у сећању. У месној канцеларији то смандрљају, као да је купопродајни уговор у питању.

Ономад умро човек. Пензионер, стари комуниста. Тужна сахрана је била, двоструко тужна: ем умро човек, ем тако – спуштен у раку, без посмртног марша, без речи говора. Жена му се тек после заправо расплакала. Каже, да сам знала да ће тако бити, звала бих попа.

Јуче, замало ме шлог није стрефио. Бог те мазо, деца ми иду на веронауку! Сви то знају, каже ми жена. Мислила сма да си прећутно сагласан. Јебо те бог, то мени да се догоди! И ја последњи да сазнам! Каква веронаука, бога вам балавог, кад нисте ни крштени! Јесмо, кажу. Крстила нас бака, летос, на распусту. И немој да се дереш, и ти си крштен. На то ми спадне притисак. Збиља, и ја сам крштен.

Зато сам ваљда ноћас опет сањао бога. Нисам га видео, али сањао га јесам, у то сам сигуран. И сад, на јави, опет мислим: шта ако постоји невидљива сила?

Боже мој, ако постојиш, посаветуј ме: да ли да вратим црвену књижицу са петокраком, српом и чекићем, или да још неко време стрпљиво радим на побољшању структуре партијског чланства.

 

  • Од овца до овација – пола речи.
  • Свака част часној речи, закуните се у часно дело.
  • Неке крупне зверке су у ствари ситне домаће животиње.

 

 

 

Анђелко Ердељанин, ЗА ИНТИМНУ НЕГУСремска Митровица, 1985; Издавач: Новинско-издавачка радна организација “Сремске новине”, сремска Митровица; За издавача: Борислав Богдановић; Уредник: Недељко Терзић; Ликовна опрема: Петар Ћурчић; Технички уредник: Петар Вучковић; Лектор и коректор: Госпа Станојевић и Оливера Рауш; Штампа: Пролетер, Рума, Задарска бб; 70 str; 20 cm.

 

Advertisements