Памет против ума, 1970.

КАКО САМ БИО ЛЕП

Лепо је бити леп – рекли су лепи људи још у давна времена, кад је измишљена лепота.

И ја сам се у то уверио, јер сам од самог рођења испао – лепо дете.

Не желим да се много описујем, али морам да кажем да ме је поред многобројне родбине, обожавао и комплетан комшилук, а посебно његов женски део. Чињеница је да су ме сусетке, док сам се купао, обавезно љубиле у дупе, правећи неописиву гужву.

И као одрастао дечак, важио сам за правог лепотана у ближем и даљем комшилуку.

Гледајте лепог дечака! – говорили су суседи и сусетке. – Гледајте како има лепу главу, лепе горње и доње удове, леп труп!

Сусетке су ме тада љубиле искључиво у чело. Нису смеле више да ме љубе тамо где су некад љубиле, јер сам у то време прилично закорачио у пубертет, а пубертетлије су ту и тамо осетљиве.

Био сам, дакле, леп. Најлепши у комшилуку.

Наравно, било ми је лепо што сам свима леп. Због тога су и мени сви били лепи. И ја сам њима говорио: да су лепи, још мало па скоро као ја. Они су онда удвостручавали комплименте на мој рачун. И тако нам је било лепо.

И био бих ја и данас тако леп да ме нису у школи научили да треба говорити истину кад год се она може изрећи уместо лажи. Решим да проверим колико школа има везе са животом.

Једном приликом, пошто су ме суседи и сусетке нахвалили као и обично, дивећи се мојој изванредној лепоти, ја станем на сред шора и одржим овакав говор:

Комшије и комшинице! Не сумњам у ваше мишљење о мојој лепоти. Међутим, признајем да ја о вашој лепоти мислим мало другачије него што сам вам говорио из учтивости и лепог васпитања. Мислим, наиме, да ви нисте ни много лепи ни много ружни!

Одмах сам приметио да се нешто чудно догодило. У њиховим очима могло се видети да им сад изгледам нешто мање леп. Већ истог дана чуо сам како се шапуће: да ми је нос мало порастао, да сам се мало више угојио, да сам мало проћелав и, уопште, да сам мало поружнео. Сусетке су ми тога дана изљубиле чело и, са сузама у очима, изјавиле да је то последњи пут.

Питао сам се: шта се то са мном десило.

Закључио сам да нисам био довољно искрен и отворен: комшилуку треба све рећи!

Идућег дана им све кажем:

Суседи и сусетке! Свака вам част, али, далеко вам лепа кућа! Нисте ви криви што сте такви, али, мора се признати да сте више ружни него лепи. Само, немојте да се нервирате: нашем комшилуку потребни су и ружни људи! Ја никад не бих био леп да ви нисте ружни!

Тај говор, међутим, постигао је нежељени ефекат: од најлепшег новорођенчета и пубертетлије наједном сам постао најружније старо зановетало.

И мени се самом гади да описујем своју ружноћу, али, морам да кажем да комшије и комшинице користе сваку прилику да отресу о мене своје фекалисане мотке. У том погледу нарочито се истичу жене.

Једном згодом, између две такве мотке, упитам их:

Драге сусетке, молим вас, реците ми: шта треба да урадим да бих опет био леп?

Једи говна! – одговоре ми и тресну ме поново оним моткама по оном челу које су некада љубиле уместо оног дупета које је љубљено у почетној фази развоја моје лепоте.

 

ПАМЕТ ПРОТИВ УМА

У глави човековој обично постоји ум или памет, упркос чињеницама које то оспоравају.

Постоји, у ствари, претежно памет. Ум је првобитни облик памети, и као такав није више уобичајен. Уобичајен је најчешће у укрштеним речима (памет са два слова).

Из некада уобичајеног ума и сада уобичајене памети развили су се уман човек и паметан човек.

Уман човек се, такође, најчешће налази у укрштеним речима, такође са два слова (иницијали научника који је изумео то и то). Али, и паметан човек се све чешће налази у укрштеним речима. Разлика између умног и паметног човека у укрштеним речима је у томе што овај други тамо има више од два слова (име, очево име, презиме и надимак фудбалера чија се слика у боји налази уз укрштеницу).

Иначе, између њих двојице има и других разлика.

Уман човек је, на пример, измислио столицу, а паметан човек је измислио начин да ту столицу задржи за себе.

У суштини, разлика је много дубља него што на први поглед изгледа. За умног човека столица је само ствар, а за паметног човека столица је – паметна ствар.

Е, ту је уман човек заостао за паметним.

Ту је ум изгубио битку са памећу.

Због тога је уман човек мање уобичајен него паметан човек.

Паметан човек је измислио паметну ствар. Уман човек није измислио умну ствар. Не постоје умне ствари.

А паметан човек је измислио многе ствари које зовемо – паметне ствари.

Узмимо, на пример, ону исту столицу. Столица је паметна ствар. Али, столиц, као паметна ствар, незамислива је без паметног човека. Без паметног човека, столица није паметна ствар.

Сви ми имамо столицу. Ви имате, рецимо, своју столицу. И седите на столици док вам се седи, док вам не нажуљи одговарајући део тела или док вам не досади да седите. Онда устанете, па прошетате, па се вратите да седнете, а кад тамо – ваше столице више нема!

Таква столица није паметна ствар. И ви, извините, нисте паметан човек.

Паметан човек не седи на столици само док му се седи. Његов одговарајући део тела, за разлику од вашег, не дозвољава да га столица жуљи, већ он жуљи њу, све док је тако рећи, не припитоми. Паметном човеку никад не досади да седи на својој столици. И паметном човеку, наравно, неће се десити оно што се вама десило.

У таквом случају столица је паметна ствар.

Ви сте можда уман човек, али ваша столица неће бити паметна ствар све док ви не постанете паметан човек.

У глави човековој обично постоји ум или памет, како где. Упркос чињеницама које то оспоравају. Те чињенице су, у суштини, паметне ствари, и такође се налазе у глави човековој.

То сам, у ствари, хтео да вам објасним.

Вама ће, природно, све бити јасно.

Збогом памети! – рећи ћете и учтиво скинути шешир.

Збогом! – рећи ће шешир.

 


Захваљујући човеку, људи никада неће остати без проблема. Захваљујући човеку, сатиричар не може остати без посла. Може само остати без радног места.

А. Камен


А. Камен, ПАМЕТ ПРОТИВ УМА, Нови Сад, 1970; Серија АГ 70; Издавач: Трибина младих, Нови Сад, 1970; Уредници: Ото Толнаи, Ласло Вегел, Вујица Решин Туцић; Технички уредник: Ференц Маурич; Штампа: Форум, Нови Сад; 65 str; 17 cm

Advertisements